Šta je moj posao?

O pisanju ovakve, ili nekakve slične, Instrukcije već dugo razmišljam. Definitivnu odluku da je napišem sam doneo dok sam jednom od skorije inicirane Braće, tada još Moliteljem koji se možda pred nama znojio u odelu sa povezom na očima, postavljao pitanja u vezi sa njegovim pristupnim Radom napisanim na temu ”Košnica”. Radovi na tu temu nas uvek fasciniraju time kako je pčelinje društvo uređeno i kako svaka pčela zna svoj posao unutar tog društva. Pčela radilica može da radi, kao što smo mnogo puta čuli, nekoliko poslova tokom svog kratkog, šestonedeljnog, života, a ono za šta je zadužena zavisi od starosti jedinke.

Mi se, Braćo, ponašamo slično: kao Učenici dužnost nam je da spremimo Hram, kao Pomoćnici već možemo da pomažemo kako u Ritualu, tako i u drugim dužnostima kada nosimo zvanje Zamenika nekog od Oficira Lože. Kao Majstori, u skladu sa vremenom i mogućnostima preuzimamo dužnosti Oficira Lože, vremenom ih menjamo sa ciljem da svaki Majstor može da obavlja svaku poverenu mu dužnost kada se za tim ukaže potreba. Tako bih vam i ja, da se ovaj Rad održava ranije, ovo čitao kao Rizničar naše poštovane Lože, a to sada činim kao Sekretar jer mi je u međuvremenu poverana ta dužnost.

Često postavljam sebi, Draga Braćo, pitanje zašto je to tako? Zašto smo se i mi ustrojili kao pčele?

Da bih vam odgovorio, ili bolje reći pokušao da odgovorim, oprostite mi na maloj digresiji u kratko prepričavanje scene iz jednog filma, scene koja je ostavila popriličan utisak na mene. Film nosi naziv "Ledena Gora" kako su ga neki preveli, u originalu nosi naziv "Cold Mountain” i filmska je adaptacija istoimene knjige objavljene 1997. godine. Međutim , pre scene moram da napravim i mali uvod u radnju filma, bez njega ne znam koliko bi vam moje prepričavanje bilo upečatljivo.

Pred sam početak američkog građanskog rata u maleno mesto koje deli ime sa naslovom filma u Severnoj Karolini, zajedno sa svojim bolesnim ocem, sveštenikom, stiže Ada u tumačenju Nikol Kidman i odmah prvog dana, tokom mobe za podizanje nove crkve, upoznaje Inmana, u tumačenju Džada Loa, i, reklo bi se, zaljubi se na prvi pogled, a slično se sasvim sigurno desi i kod Inmana. Postaje nam jasno koliko je taj osećaj jak u trenutku kada Inman u konfederacijskoj uniformi bukvalno minut pred odlazak u rat poljubi Adu koja to oberučke prihvati. Film kasnije paralelno prati sudbinu njih dvoje i tako zatičemo Adu na farmi, koja posle smrti oca nije umela ništa da radi što bi joj pomoglo da preživi, kako je dobila pomoć u liku Rubi koju tumači Rene Zelveger, pod konstantnom presijom da se uda za lokalnog kabadahiju, komandira tzv. ”domovinske garde" čiji je posao i jurenje odbeglih robova i dezertera, kojih je na južnjačkoj strani bilo mnogo početkom 1864. godine. U tome se zlobom i sadizmom posebno ističe njegov zamenik bele kose, Bouzi. Za to vreme se Inman oporavlja od teške rane i tek što je u stanju da hoda, motivisan tek pročitanim godinu dana starim Adinim pismom u kojem ga ona moli da to uradi,  dezertira pobegavši iz bolnice i kreće na dug put kući. Biva uhvaćen, ali jedna severnjačka desetina napada grupu koja vodi zatvorenike, Inman pored postojeće zadobija još jednu tešku ranu, te ga kao jedinog preživelog spašava Medi, starica koja živi sama u kolibi u planini, junakinja scene zbog koje vam sve ovo i prepričavam.

Inman je slab, izazavši iz kolibe jedva seda na stepenice ispred nje, starica mazi jednu od svojih koza i započinje monolog: "Čovek može da preživi od koze, daje nam mleko, daje nam sir, pravi nam društvo..." Zamislite sad staricu kako uzima nož sa stola i dok ga lagano zariva kozi u vrat izgovara: "A kada treba, daje nam i meso." Inman se buni, kaže da nije trebalo, iako shvata da će bez preko potrebnih proteina njegovo telo verovatno izgubiti bitku sa ranama i infekcijom, a starica ga ućutkuje rečima, oprostite mi što ne ulepšavam,  mislim da je tako upečatljivije: "Vidiš, mislim da postoji plan. Postoji forma za svakog od nas. Pogledaj prirodu. Ptica odleti negde, pokupi seme, isere seme, izraste biljka. Ptica ima posao, ptičje govno ima posao, seme ima posao." U tom trenutku se menja kadar, kamera snima Inmana s leđa, par metara ispred njega Medi i dalje mazi kozu koja proživljava svoje poslednje trenutke, a starica izgovara kozi:  "I ti imaš posao." No, shvatamo da koliko su te reči upućene i Inmanu, ne samo kozi, toliko su upućene i svakom od gledalaca, svakom od nas.

Inmanov je posao, na kraju, bio da se vrati Adi na jedan dan i jednu noć, dovoljno da začne jedan novi život i u velikom obračunu spase Adu od lokalnog kabadahije, posebno i u poslednjim trenucima krajnje direktno od Bouzija koji je ipak uspeo da ga pogodi jednim hicem i od tog metka Inman gine, kao i Bouzi od njegovog. Naravno , ovo je ipak holivudski film, Ada stiže do njega pre nego što izdahne, te se kako-tako oproste jedno od drugog. I koliko god holivudska bila i poslednja scena u filmu, scena u kojoj vidimo na okupu preživele aktere ove priče na Adinoj farmi uz jednog novog člana, Adinu ćerkicu, ona upečatljivo oslikava da su Medi, koza i Inman svoj posao dobro uradili.

Vidite, draga Braćo, ja se sa staricom slažem, mislim da za svakog od nas postoji plan, no ne mislim da je on unapred ucrtan do svakog detalja, mislim da je on napravljen u grubim crtama, i mislim da je samo deo većeg plana za čitavo čovečanstvo. Naše ponavljanje Rituala, menjanje uloga u njemu i drugim obavezama u Loži, je, po meni, priprema da prepoznamo šta je u stvari naš posao kada trenutak za to dođe i da damo sve od sebe da ga obavimo kako treba. Pogledajte samo pisanje ovih naših Radova: od srednje škole pa do pisanja Prijemnog Rada nisam napisao ništa a da nije imalo uske veze sa mojom strukom, uključujući i one novinske članke koji su ponekad imali samo par dodirnih tačaka sa informatikom i programiranjem. Ukratko, ništa što bi se iole moglo smatrati literarnim. Siguran sam da nisam jedini od nas koji ima takvo iskustvo. Ovo je treći Rad koji čitam kao Brat i čini mi se,  krajnje neskromno, da sam u svakom novom Radu bolji od prethodnog. Zasluga za to je vaša, Braćo, onoliko koliko je i moja, jer me podstičete da razmišljam o mnogim temama o kojima ranije nisam toliko intenzivno razmišljao i zato što o njima mogu na normalan i predrasudama oslobođen način da porazgovaram s nekim ko se najčešće neće ni složiti sa mnom.

Naš posao, kao što vidite, ne mora da bude ono što radimo da bi zaradili svoju koricu hleba, ili da bi obezbedili svoju porodicu, on će u stvari najverovatnije biti nešto sasvim drugo, nešto što ćemo izvući iz sebe u trenutku koji prepoznamo da se to nešto prosto traži od nas. Možda će biti više poslova za neke od nas,  ne mislim da mora da znači da svako uspešno obavljanje posla treba uvek da ima za rezultat preseljenje na Večni Istok. Možda ćemo uraditi svoj posao kako treba i živeti još dugo posle njega, možda su neki od nas taj posao već odavno završili, ali duboko verujem da ga svako ima. I mislim da je svaki lični posao deo pripreme za posao koji će čovečanstvo morati u budućnosti da uradi.

Rekao sam.

Na Orijentu Beograd, 03.09.6015. GIS